Gordana (46) je zbog raka ostala bez obe dojke, a od muža doživela još bolniju stvar: Razvela se posle 18 godina

Ne znam kako da počnem... Verovatno od kraja... Od početka nema logike, početak je naopak, nije trebalo ni da ga bude.

Zovem se Gordana Dimitrijević. Imam 46 godina, ali nemam svoje grudi. Imala sam obostranu mastektomiju, zbog... je l' raka dojke. To sam imala. Ali, nisam imala nikog pored sebe. Kada to kažem mislim na nikog pored sebe na prvom i ni jednom kasnije snimanju, nikog pored sebe na klupi čekajući nalaze biopsije, čekajući nalaz krvi, čekajući nalaz magneta, čekajući... i čekajući... Ono što priči fali jesu zagrljaj i rečenica – Biće sve dobro! Možete li da zamislite da vas niko ne zagrli? U svim tim momentima? Imam dvoje sjajne dece. Bogu hvala! Ali deca nisu naši partneri, oni koji se obećaju izgovarajući "i u dobru i u zlu".

I ovo je moja priča. Posvećena žanama koje prolaze kroz ovaj pakao. I same su u toj borbi. Same u prihvatanju dijagnoze i same u prihvatanju činjenice da su ostavljene. Eto baš tad.

Ne znam šta je bolelo više: saznanje, egoizam, manipulacija, moja naivnost, moje stanje... Nije ni važno. Važno je ono što ovim putem želim da kažem, a to je da niste same! Ima nas.

Teško je opisati sada moje viđenje stvarnosti. Znam da će ovo razumeti svako ko je prošao isto ili slično, ostali neka zamišljaju, jer je percepcija naša promenjena od tog momenta skroz da je ne možete pojmiti. I nikada više ništa neće biti isto... Postoji taj neki prostor, kao neko svesno, a bestežinsko stanje kada kao da lebdimo, ne znamo zapravo jesmo li na zemlji ili negde malo više.. kada se tražimo i pokušavamo da shvatimo šta se upravo desilo. U tom prostoru bude puno ljudi. Zbunjuju nas... i oni su zbunjeni. Ne znaju šta da kažu, pa ne znaju da li uopšte da pričaju i kako odreaguju. I tišina i pogledi i uzdasi traju jako dugo... premišljanja, žal... neverica. Čini vam se da je godina prošla koliko misli i uspomena prođe, a zapravo je prošao samo jedan dan. Znate onaj osećaj kada imate košmar pa jedva čekate da se probudite i shvatite da ste sanjali? E, probudite se i shvatite...uhhh, ovo ipak nije san. Dešava se. To se dešava... Opet bestežinsko stanje...

Da se vratim na priču.

Pre dve godine operisala sam karcinom dojke. Pokušala sam da pričam o tome pa i pišem, ali evo sve do sada nisam uspela. Možda sam naučila da živim sa tim, prihvatiti neću nikad. Kao što ne prihvatate smrt drage osobe, samo se navikavate na novonastalo stanje. Osećaj je kao da ste na ivici litice. Možda skliznete ako izgubite ravnotežu, a možda se i izvučete. Zavisi od puno toga. A, vi ništa ne znate. Možda samo vađenje čvorića ne bi bilo tako jezivo, ali kada se probudite bez svojih dojki koje su ogledalo ženstvenosti, naslon i hrana vaših beba... Nije lako.

Nisam sigurna da li ću uspeti da napišem tačno ono što osećam. Emocije su se smenjivale: od prestrašenosti, brige, boli, ražočaranja, tuge, neverice... do ravnodušnosti. Kada upadnete u taj krug više nikada ništa ne bude isto. Na momente mi prođu slike razne... Setih se, išla sam po neki nalaz, pa kolima uletela u jednosmernu ulicu. Vozač koji je bio predamnom urlao je na mene. Bar je tako izgledalo. Jer, čula ga nisam ništa... Nije dopiralo.

Redovno sam išla na preventivne preglede, svake godine. I onda sam napipala sama. Bilo je veoma čudno. I sada je ta ideja da baš to veče budem kod mame, vrlo čudna. Na najbezbednijem mestu na svetu. I znala sam. Odmah sam znala da je to. Za dva dana su i potvrdili. Evo sada ne dišem prisećajući se kako tada nisam disala gledajući izraz lica moje doktorice. Nisam disala dok je urađen UZ, pa onda i mamograf. Dobila sam rezultate. Nisam plakala. Znala sam da će me to sačekati, da ću ja to sačekati. Toliko sam čekala. Toliko sam se grčevito držala za ideju "i u dobru i u zlu"...

Bila sam u braku 18 godina. Dobili smo dvoje sjajne dece. Uživali smo u ono naše malo koje smo uvećavali sami iz godine u godinu. Drago mu je bilo da napredujem. Bar sam to mislila. Sjajno sam se snalazila. Nisam sigurna da li je i on. A, onda, kada su deca malo porasla, kada je trebalo da se posvetimo više jedno drugom počelo je sve da smeta. Nezadovoljstvo je raslo iz dana u dan, izgovori za isto samo su se smenjivali. A, ja sam postajala sve tužnija. Nije valjalo ništa što radim, ali i što ne radim. Trajalo je... Ostala sam tu znate i same zbog čega. Mislila sam da će proći, da će biti sve u redu. Sećam se da sam izgovarala da je ubijeno sve lepo u meni, ali ostajem do kraja... jer, to smo zar ne, obećali. Ja sam ispoštovala. Nije rekao – Biće sve u redu. Rekao je – Ma dobro, šta... ni prva ni poslednja!

Bolest otkriva istinu o ljudima. Biti human i biti čovek to nije izbor, to nije luksuz, to je suština. Ali teški životni događaji otkrivaju nam koliko je to zapravo retko. Čak i kod onih koje mislimo da poznajemo jako dobro. U trenucima slabosti vidi se ko ostaje, a ko bira bekstvo. Ko ostaje, pokazuje šta znači čovečnost; ko odlazi, pokazuje šta znači odsustvo hrabrosti i odgovornosti. Napuštanje u bolesti nije slabost, već svesna odluka. Izbor koji govori više o onome koji odlazi nego o onome koji ostaje sam. Humanost se ogleda u ostajanju tamo gde je teško, gde nema nagrade, gde nema reči hvale – samo prisustvo. Takvi postupci postaju poruka deci. Ako vidi da se u slabosti ostaje, uči šta je vernost, saosećanje i odgovornost. Napuštanje u bolesti, uči da se tuđa nemoć može ignorisati, to je odsustvo moralne zrelosti, odustajanje od ljudi i osnovnih načela. Zato onaj ko u bolesti okreće leđa ne može biti uzor. Ne zbog greške već zbog poruke koju je ostavio iza sebe. Jer deca pamte dela, ne opravdanja. Bolest ogoli savest. I na tom mestu prestaju sve priče o moralu. Čovečnost se ne nasleđuje – ona se pokazuje. A deci se ne ostavljaju reči u amanet, već primeri.

Ušteđevina je potrošena na moju operaciju. Bilo je hitno. Negde sam čula kao kroz maglu da nemamo para jer se mama razbolela!? Griža savesti, opet sam ja ta koja je negde pogrešila. Sada kada razmislim vidim da nije spašen život majke njegove dece već osoba koja će o njima brinuti da bi on bio...slobodan. I to je istina. Ne, doktor nije njega obavestio o uspešnosti operacije. On nije bio onaj broj koji dajete kao kontakt kada treba obaveštenje o završenoj operaciji da stigne. Drenove sam imala 6 nedelja, temperaturu, hematome... nuspojave me nisu štedele. Pomagala su mi deca, i moja mama, moja kuma, par prijatelja. Da, par... neki se odmah sklone, neki odu kasnije... samo oni pravi ostaju. Druge više i ne želiš. Percepcija se izmeni. Drugačije doživljavaš stvari, prirodu.. Sećam se kako sam gledala u nebo i lišće na vetru ležeći pored jezera. Mislim da sam tada prvi put videla mesec, i zvezde... osetila zemlju. Postala svesna sebe.

Žena u brak ulazi s ljubavlju. Sa uverenjem da ulazi u nešto sveto i trajno, u instituciju koja treba da bude utočište, a ne bojno polje. Sa nadom da je "zauvek" reč koja se gradi, ne koja se koristi kao ukras. Ulazi otvorenog srca, spremna da dá, da raste, da deli. I upravo zato, kada se tokom godina počnu pojavljivati sitne korekcije, ona ih ne prepozna odmah kao početak nečeg pogrešnog. Dresura ne počinje vikom. Počinje brigom koja liči na ljubav. Počinje savetima koji zvuče kao zaštita. I malo po malo, ona počinje da se pomera sa svoje prirodne ose. Sklapa krila da ne zauzme previše prostora. Preuzima krivicu pre nego što joj se dodeli. Učini još jedan korak unazad – da bi "sačuvala mir". Ali čovek nije napravljen da beskrajno ćuti. Potisnuta pitanja ne nestaju – ona se pretvaraju u unutrašnju napetost. Ona postaje nervozna. Ne zato što želi dramu, već zato što u njoj raste nesrazmera između onoga što oseća i onoga što izgovora. I onda, ta nervoza postaje dokaz protiv nje. Tako se krug zatvara. Manipulacija izazove nemir, a nemir se proglasi njenom krivicom. Ona počinje da sumnja u sopstveni osećaj stvarnosti. Da li zaista preteruje? Da li je zaista ona izvor svega? I dok pokušava da se popravi sistem koji ju je do te nervoze doveo ostaje netaknut.

Žena može dugo da trpi. Duže nego što svet misli. Ne zato što je slaba, već zato što veruje u popravljanje. U razgovor. U to da će strpljenje jednog dana doneti ravnotežu. Ona ne trpi zbog navike, već zbog nade. Ali telo pamti. Duša pamti. I dođe trenutak kada više ne može da stane u oblik koji joj je nametnut. Kada umor postane teži od straha. Kada više nije pitanje ponosa, već opstanka. I tada, paradoksalno, ona postaje "kriva". Zato što se menja. Zato što više ne pristaje. Onaj ko je godinama oblikovao njeno ponašanje često ne vidi svoju ruku u tome. Lakše je reći: "Ti si se promenila." Krivica je poslednja lekcija koju joj pokušavaju nametnuti. Kao pečat: da je sve do nje. Da je preterala. Da je nezahvalna. Da je "pokvarila" ono što je trpljenjem održavala. A istina je jednostavnija i tiša. Kada žena prestane da se prilagođava na sopstvenu štetu, to nije rušenje. To je povratak sebi. Kada odbije šablon, to nije bunt. To je buđenje. Jer niko ne može godinama da se smanjuje, a da jednog dana ne poželi da stane uspravno. Ono što ostaje, prvi put posle dugo vremena, jeste ona sama. Sa manjim ili većim ožiljcima.

Kroz maglu se sećam magle. Badnje veče: "Gordana, za dva sata morate biti u bolnici" (a, treba mi 2 i po ako krenem odmah). Samo dva radiologa to mogu da urade. Jedan je već otputovao... A, ja 39 temperaturu... ne znam sa kim pričam. Zašto bi on zaboga vodio takav razgovor!? Svašta od mene i mojih ideja... Terapija, lekovi, punktiraj, maži, sivilo, strah... kraj.

Na onom bolničkom krevetu dok sam samo oči mogla da pomeram sećam se kako sam svoje telo gledala... iz položaja, u bolovima kao da sam na samu granatu legla. Dva carska, dve dojke... I? Žensko... Neće moći bez tebe. Aha... U kojoj smo zabludi mi žene i do koje granice smo spremne da idemo. Ne idite. Stanite. Prestanite.

Selidba i razvod su bile teme, ne zdravlje. Malo odlazi, pa malo više se ne dešava ništa. Pa onda opet ide, pa opet ništa. Sada razumem situaciju, bilo je teško ne biti u centru pažnje. No, ja sam se oporavila i otišla sa ćerkom na odmor. I tamo mi se slošilo. Čekala me je još jedna operacija jer moje telo nije najbolje odreagovalo na proteze. Ležala sam u Egini zatvorena u sobi nekoliko dana pod lekovima i pitala se šta je meni ovo trebalo. Mislim na putovanje... Valjda je ta potreba da radimo nešto što jesmo i ranije da bismo maskirale promenu toliko snažna. Pa trebalo mi je... da sa distance vidim ono što su svi drugi videli mnogo pre mene, a kako drugo nego putem društvenih mreža. Momački se koristio odmor. To je bilo to. Zato sam i bila tamo. Trebalo je da budem daleko, sama, lošeg zdravstvenog stanja, pa da vidim ono što sam jako dugo izbegavala. Bodrila sam sebe rečima da idem do kraja, tu sam za svoju porodicu, mi smo ekipa, tim. Pa baš do takvog kraja nisam mislila. Vratila sam se, dala rok, ispratila ga i razvela se. Po njegovim uslovima, da. Samo da što pre završim ono što je trebalo pre par godina. Operisana sam ponovo i oporavila se. Proces je. Terapija traje 5 godina. Kontrole su na svaka 3 meseca. Da li će proći i biti isto? Neće. Nikada više. Ali neka ne bude gore. Deca i ja smo zajedno. Znate i same šta to znači. Ne postoji novac za neprospavane dane i noći. A, treba živeti bez stresa. Neka Vas sada razmaze! Rekao mi je doktor na otpustu. Auu, doktore... Grč. Grč u srcu, duši, stomaku...

U sred sam procesa, ozdravljenja. I mentalnog. Ali prvi put sposobna da o tome pišem i govorim, a da ne postavim pitanje: Ali, zašto?? Zašto?? Ne, zašto sam se razbolela. Negde to u dubini duše znam. Već zašto smo neljudi? Šta to neko treba da uradi ili ne, a da zasluži ovakav tretman? Posebno od nekog ko je bio tvoj. Koga si pazila, čuvala, negovala, lečila. Ah, da... ja sam uz njega ostala kada je bio u sličnoj situaciji. Nebitno. Čime sam zaslužila, da li sam zaslužila, pa nisam... Da, nisam! Sigurno nisam. Hodnici... gomila ljudi. Vidim svako je sa nekim. Pričaju.. Ph, procenti, preporuke...imuno, hemija, žuta, plava... Doktori muževima objašnjavaju jer žene nisu sposobne da slušaju. Dovoljno joj je to što oseća i ta neizvesnost koju nosi. Neke stvari nisam čula, nije bilo mesta više u glavi za informacije, neke sam propustila zato sada čekam treću operaciju. Treća za dve godine.

Dobro sam. Malo uplašeno, ali dobro. Idemo još jedan krug: UZ, magnet, skener, krv, ekg, pregledi drugih organa... Iščekivanje, strpljenje, pa trpljenje... Sama sam u hodnicima. Ali sada ne gledam ko je sa kim, ili se lažem...uvek gledam! I zamišljam, maštam... da sam držala nekog za ruku, da mi je neko bar jednom rekao – Biće sve ok! Da me je zagrlio... bar jednom! Ma kakvi pitao, da je bar prestao da mi remeti mir, ali nije. Muškarci u tim godinama izgleda počinju da obraćaju pažnju na to ko će šta da kaže, mnogo više od žena, veoma interesantno. On bi da ode, eto baš tad, ali da ga ljudi ne krive. Ovako humanog stručnjaka... Interesantno jako. Puno pitanja sam sebi postavljala. No, sada po onim istim hodnicima gledam ko je sam. Spazim ponekad nekog. Posmatram, razmišljam, često priđem...

Dugo sam ćutala. Nisam htela da priznam sebi da mi se to desilo. Mislim na njega... Što bi mislila na bolest!? Pih, pa to je ništa. Pišem ovo ne iz razloga da njega prikažem u lošem svetlu. Totalno je nebitan, sam po sebi. Već iz razloga prostog, da bi drugoj ženi možda bilo lakše da zna da nije jedina koja kroz to prolazi sama. Ja sam mislila da ja jesam. I mislim da bi mi bilo lakše da sam znala da nisam. Jeste, teško je. Svakako je teško. Ali, eto... ne treba se preispitivati. To niko ne zaslužuje. Humanost je misaona imenica danas. Nisi to zaslužila. Ni ti, ni ja, ni ona. Ali dešava se i dobrim ljudima. Nisi sama. Nismo same. Iako sam preko dana jaka noću se slamam u paramparčad. Idemo dalje!!!

Želim da ukažem ovim putem na značaj obavezne stručne podrške, na udruženja i organizacije koje se bave time, ambulante, bolnice... Na iskustvo žena koje su prošle kroz to. Nije dovoljno dobiti preporuku. Nije dovoljno samo reći "Javite se, ako ... želite. Postoje udruženja, znate..." Mi ne želimo da se javimo, ni da smo ovde, ni da išta izgovorimo. Ni da poverujemo. Ni sebi još nismo rekle. Ni da vidimo onaj ružičasti znak kao podršku koju masovno oktobra svi šeruju. Ne podsećajte nas tako. Uvucite nas unutra i pitajte. Dodirnite. U toj tišini mi čujemo ono što niko ne izgovara. I hvatamo se za onaj 1% koji je tad veći od svih 100%.

Treba postojati obavezna podrška od dana kada vam pored imena stave ono "C". Da se podrazumeva i da je razgovor sa stručnjakom obavezan. Kao što je obavezno vađenje krvi. Isticati poruku – Nisi sama! Boli. Ne znam šta više. Žene koje kroz ovo prođu uče ponovo da žive. Imamo uspomenu koja zauvek ide sa nama. Nemojte im govoriti – prošlo je. Nije. I nikad neće.

Hvala mojoj deci. I hvala mami.

Bonus video:

(Espreso/Zena.blic/D.S.)